Rock | Priče | John Martyn

Slobodan Cicmil
Rock 82
Rock
Priče
John
Martyn
Ljupkost i opasnost koje sa sobom nosi i dobro čuva muzika Džona Martina (John Martyn) ove su godine našle potvrdu na albumu 'Well Kept Secret'. Ali, da ne bi bilo nesporazuma: ogromna popularnost nikada nije pratila Martinovo ime. Slušali su ga oni koji su znali o čemu je reč i koji su želeli da se ozbiljnije posvete muzici, a to će reći, oni koji su joj pristupili na način koji nije preterano moderan.
Slobodan Cicmil
"Oduvek sam bio loš dečak folka, nestašno dete. Bio sam sve vreme pomalo otpadnik. Nikada nisam bio tesno povezan sa folkom. Više su mi se svidali prljavi mali rock klubovi."
K

ada neko oseća za potrebno da se odriče svoje prošlosti, onoga što mu se kao prošlost pripisuje, najčešće posla nisu sasvim čista. A obzirom da se dim i vatra uvek javljaju zajedno, u slučaju Džona Martina ne bi bilo dobro prihvatiti suviše krutu i možda još više usku predstavu o 'folk pevaču'. Naravno, da bi se izbegla svaka dogma ne bi je trebalo ni potpuno odbaciti. Ko god je imao prilike da čuje njegov ovogodišnji diskografski poduhvat, ploču 'Well Kept Secret', biće više sklon da prihvati-mišljenje kako o nekom folku nema ni govora. To je naravno tačno isto koliko i tvrdnja da Pikaso nije vičan realizmu figurativnog slikarstva. Usputno pominjanje slavnog Španca cilja na činjenicu da dugogodišnje ozbiljno bavljenje jednim sredstvom izražavanja (u našem slučaju radi se o pesmama i muzici) mora da dovede do značajnih promena i odabranoj formi. Sa Džonom Martinom reč je upravo o tome.

Izuzetno uspela i kvalitetna ploča, kakva je 'Well Kept Secret', snimljena 1982. godine, ne može da izbegne mogućnosti koje nudi tehnologija proizvodnje zvuka. Oni koje ova strana muzika više interesuje imaju šta da čuju. S druge strane, Martinova karakteristična žica koja se još od 1967. godine (kada je izdao prvu ploču 'London Conversation') vuče za njim je jaka emotivnost koja se u muzici javlja kao prostoran, rasplinut žvuk gitare i vrlo osobeno repetitivno pevanje. Deset pesama koje su stavljene na ploču veoma jako ističu njegovu vezanost za pesmu, i to je mesto na kojem je najlakše uspostaviti odnos sa folk autorom koji u Džonu Martinu uvek negde čuči, bez obzira na promene koje je donelo ovo vreme.

"Pesme koje sada pišem su radikalno nove. Očekujem jedan fer komadić naklonosti od ljudi koji su voleli stare stvari. Ovo sada je glasnije i više direktno. Jeste drukčije, ali sigurno nije manje složeno."
R

adikalnost promene o kojoj Martin govori može da se odnosi na materijale snimljene do 1973., a njih nije malo. I što je još važnije za pevača koji nikada nije postigao popularnost posebno velikih razmera (što ga nije uzbudilo više od 'lanjskog snega'), za period do 73. vezan je veći deo njegove publike.

Džon Martin je Škot, roden u Glazgovu 1948. godine, a sa 19. godina dolazi u London gde na živahnoj folk-sceni tog vremena za samo tri meseca uspeva da se izbori za prvu ploču. Taj period je najnedvosmislenije obeležen folk-'kant-autorskim' delom njegove ličnosti, ali nije nikada ostao u tome. Već na sledećoj ploči 'The Tumbler' (1969.) želja za instrumentalističkim osveženjima dovela ga je do saradnje sa priznatim flautistom/ saksofonistom Heroldom Makneirom (Harold McNair). Do 73. Martin je izdao još tri ploče u kojima su značajnu ulogu odigrali njegova žena Beverli i basista Deni Tompson (Danny Thompson). 'Stormbringer' (1969) je praktično zajedničko delo Džona i Beverli i što je interesantno, već tada su krenuli da dosta rade u Americi jer se pokazalo da u toj zemlji više ljudi pokazuje interesovanje za njihov rad. Ploča je snimljena u Njujorku i na njoj se pojavljuju ugledni sešn muzičari veoma bliski džezu.

Radove pre 73. godine bilo bi nepravedno vezati za džez jer će on osetno kasnije uticati na Martina. Čini mi se da ploča 'Solid Air' (1973) i u tom pogledu predstavlja trenutak (fazu) značajne promene. Deni Tompson (bivši basista grupe Pentangle) bio je tokom tih 5-6 godina jedina stabilna tačka u Martinovom radu u pogledu saradnje sa muzičarima. S obzirom da nikada nije imao svoj stalni sastav bio je primoran da od ploče do ploče menja muzičare. Alternativa je bila ostati 'one-man-band' celog života, a priznaćete da i najistrajnijim taj pristup mora kad-tad da presedne.

Uz takav rad Martin je uspeo da do polovine 70-ih godina izda dosta ploča i izgradi o sebi jasnu sliku. Publiku je prilično birao, što znači da je uporno odbijao da se prikloni bilo kom sadržaju iz komercijalnih razloga, pa su ga slušali samo oni koji su baš to, a ne 'bilo šta', želeli. Broj poklonika (prigodan izraz) je do 75/76 ubedljivo prevazilazio crtu ispod koje se prostire ambis anonimnosti, ali nikako nije prelazio u sfere koje kriju u sebi sedmoglave aždaje 'zvezdane prašine' medijske popularnosti. Kad je reč o publici, interesantna je činjenica da je znatno više odziva Martinova muzika nalazila u Americi nego kod kuće, na Ostrvu. Razlog za ovo jednim delom verovatno leži u već pomenutom gostovanju po američkim studijima uz saradnju proverenih muzičara, ali ne bi bilo neuputno ovom razlogu pridodati činjenicu da se od 'Solid Air' muzika sve više približavala 'kombinaciji' u kojoj pažljivije uho može lako da pronade tragove džeza, bluza, folka i rocka.

pictureOvakav žanrovski koktel, pored toga što je veoma pitak, nije ostavio nijedan od sastavnih elemenata u lako prepoznatljivom obliku već je opšti utisak ploča 'Inside Out', 'Sunday's Child' ili 'One World' osobena Martinova emocionalnost, napeto-polu-šapat pevanje i izuzetno korištenje akustične gitare kroz ehopleks i brojne druge transformatore zvuka. Posledica martinovske upotrebe svih tih elemenata je izraženo prostoran zvuk, razvučenost pesama ali izbegavanje monotonije time što se razvučenost ispunjava prijatnim melodijama i stalnim istraživanjem zvuka gitare. Ove osobine će se nalaziti u njegovoj muzici sve do danas, a složlli se vi ili ne, ustvrdio bih da su na poslednjim pločama izvedene na majstorski način, odnosno ubedljivije no ranije.

Rastuća popularnost u Americi svakako da ima veze i sa bumim dešavanjima na ostrvskoj sceni tokom 1976/78 godine. Starog, prevejanog, iskusnog Martina, sa bradicom od pet dana i stomačićem koji je jasno počeo da se nazire radije su prihvatali njemu po godinama i muzičkom zaledu bliski Amerikanci, nego uskomešana ostrvska mladarija koja je bez rezerve u to vreme raščišćavala sa svakom prošlošću.

D

a ne bi bilo nesporazuma, o ogromnoj popularnosti u vezi sa Džon Martinom nikad nije bilo reči. Slušali su ga oni koji su znali o čemu se radi i koji su želeli da se ozbiljnije posvete muzici -a to će reći- oni koji su joj pristupali na način koji više nije preterano moderan.

Njegovu nezainteresovanost za zakone rock businessa vrlo dobro ilustruje sledeći primer: 1976. godine Martin je odlučio da izda album snimaka na živo koji se mogao nabaviti isključivo poštom i to preko njegovog doma u Saseksu. Izrazito, ako ne anti, onda sigurno nekomercijalan potez usmeren na ezoteriju.

Posledica je medutim bila: svih 10 000 štampanih primeraka prodato je u veoma kratkom roku. Ova nezainteresovanost (preterana) za komercijalnu stranu stvari nije mnogo pogadala izdavače, ni Island (u Engleskoj) a ni Warner Bros. (u Americi), tako da je Martin zadržao slobodu da ostane dosledan svom shvatanju muzike s obzirom da je bilo dovoljno onih koji su komunicirali sa takvim pesmama.

"Ranije sam iznajmljivao muzičare za svaki svoj album umesto da koristim sastav i ploče su imale tendenciju da zvuče kao iznajmljeni muzičari. Ovo sada ('Well Kept Secret' i 'Glorious Fool' - 1982. i 81.) je grupni napor, ima više medu-lica. Volim kada se stvari krecu napred. Ne vidim da ću koračati unazad."
U

pravo citirana optimistička izjava data je povodom ploče izdate 1981. godine pod nazivom 'Glorious Fool'. Ako smo 'Solid Air' iz 1973. godine odredili kao prelomnu tačku u Martinovom radu u smislu približavanja džezu i eksperimentisanju zvukom gitare, onda bi i ploče 'Grace And Danger' (1980), 'Glorious Fool' (1981) i 'Well Kept Secret' (1982) takode mogle da se odrede kao sveža krv. Novina se ovoga puta nalazi na drugoj strani.

Za razumevanje ovoga potrebno je skrenuti pažnju na nekoliko činjenica. Na ploči iz 1980. godine bubnjeve svira Fil Kolins, a sledeće godine njegova uloga od instrumentalnog učesnika projekta prerasta u producenta. Bilo da stvar povežemo sa zvukom Genesis ili Kolinsa ostavimo da samostalno opstane jasno je da gradenje zvučnog zida i posvećivanje posebne pažnje produkcijskom delu posla ne bi trebalo da predstavljaju iznenadenja kad je reč o tri poslednje ploče Džona Martina. Ova saradnja usmerila je uvek znatiželjnu Martinovu maštu u pravcu koji on označava kao korak napred.

Kao da je najzad njegova stalna opsesija eksperimentisanjem i traženjem novog zvuka instrumenata (u prvom redu girare) i celokupne pesme došla u kontakt sa nečim što je popularno. Bez preterane bukvalnosti to bi značilo da se Martinovo interesovanje poklopilo sa sve većom ulogom studija za snimanje u diskografskoj produkciji. Ova uloga je veća s obzirom na mogućnosti koje nova tehnologija pruža, s obzirom na zasićenost svim mogućim formama i oblicima pesme što je kreaciju prebacilo na polje zvuka (dakle postaje bitno kako, a ne šta), i u neposrenoj vezi sa tim uloga studija znači izbacivanje u prvi plan onih muzičara koji svoju pesmu pokušavaju da obuhvate, prate i kontrolišu tokom celokupnog procesa: od prvih akorda i melodija do završne celine. S obzirom da producenti ne mogu da zauzmu mesto muzičara, iako je činjenica da su u poslednjih nekoliko godina i oni veoma često zvezde, Džon Martin je jedan od onih koji je dobio manevarski prostor. Sa ustaljenim sastavom: Maks Midlton (Max Middleton) klavijature, Alen Tompson (Alan Thomson) - bas, Deni Kuminga (Danny Cummings) udaraljke, Fil Kolins (Phil Collins) bubnjevi i glas i uz svoju gitaru i glas, Džon Mirtin je stigao do onoga što neki naši bosanski 'bosovi' zovu 'prva liga'. Saradnja sa Fil Kolinsom počela svirkom na 'Grace And Danger', nastavila se kroz zajedničke nastupe u manjim crkvenim dvoranama (opsednutost monumentalnošću!?) i dostigla zrelu fazu u producentskom radu. On sam uvek je isticao u prvi plan potrebu za promenom koju je najbolje posvedočio putem koji je od folk pevača prešao tokom ovih 15 godina i brojnih ploča.

Džez, bluz, rege (saradnja sa Li Perijem i Džek Riblijem na Jamajci), folk... sve to uz puno sentimenta, intimističke zaljubljene tekstove, i prostorno pevanje predstavljaju zaista materijal koji nudi brojne mogućnosti za kombinovanje i promene. Do sada je bitna Martinova karakteristika bila nepredvidivost. Nema potrebe da se sad i u to uplićemo.

"Sada sviram znatno jednostavnije. Sećam se da mi je kao malom akustična gitara bila velika stvar, posebno ljudi kao Bert Janš. Jedno kratko vreme bio sam usvojio taj stil ali sad sviram znatno manji broj nota."

Dodao bih: na prijatno znalački način. •

sitenote:
Rock 82 is a Yugoslavian magazine which started as a back cover of a comics magazine called Strip 82, originally called Strip 81 and founded in that same year. Strip 81 started out as an additional special to a popular weekly magazine Politikin Zabavnik (Serbian Cyrillic: Политикин Забавник) that goes back to 1939. Later on Rock 82 transformed into a full-fledged magazine called Rock.

Various spelling mistakes have been corrected. The magazine had David Bowie on the cover and originally cost 20 Dinar. The typography and print quality were as horrible as I tried to emulate here.